ALBANIJA - GRČKA: INTRIGA I LJUBAV

Ako bi smo tražili neki moderirani termin da bi okarakterisali albansko - grčke odnose, onda bi se moglo reći da oni ostaju delikatni. Ako bi se tražio neki realističniji termin, moglo bi se reći da su ti odnosi paradoksalni. Naslov Šilerove drame '' Intriga i ljubav'' izgleda prikladnijim za kompleksne odnose za dva balkanska suseda.

Obe zemlje su pre četiri godine potpisale traktat o prijateljstvu i saradnji, ali paradoksalno, one su de jure još uvek u ratnom stanju. Grčka nije u potpunosti poništila Zakon o ratnom stanju sa Albanijom koji je na snazi od 1940. godine. Eksperti međunarodnog prava kažu da odluka Papandreuovog kabineta od avgusta 1987. godine nije pravno dovoljna da bi stavila van snage ratno stanje, pošto taj akt nikada nije odobren u grčkom parlamentu.

Ipak, ova istorija uopšte ne predstavlja prepreku da jedna jedinica od 200 grčkih vojnika bude prisutna već dve godine u blizini Tirane i da Grčka pruža pomoć obnovi urušene albanske vojske.

Obe zemlje izjavljuju da nemaju međusobnih teritorijalnih pretenzija, ali ipak između Albanije i Grčke nema graničnih kamena iz razloga koji su u Tirani još uvek nejasni.

Bilo kako bilo, ako Zakon o ratnom stanju predstavlja jednu od onih relikvija kojih se balkanci plaše ili ustručavaju da ih odbace, druge karte koje dolaze ne samo iz istorije, drže se u rukavu s jedne ili druge strane i izvlače se kada to zahtevaju interesi dnevne politike.

Bilo je dovoljno samo jedno pitanje na Konferenciji za štampu prilikom okončanja posete albanskog premijera Mete Atini da bilateralni odnosi uđu u period zahlađenja. Upitan u vezi sa stavom današnje grčke Vlade po pitanju Čame, Simitis je odgovorio odsečno i kratko: '' Ovo pitanje ne postoji''.

Albanski premijer je oštro reagovao i zatražio da Grčka reši pitanje imovine pripadnika Čama u skladu sa međunarodnim konvencijama čiji je potpisnik i Grčka. S druge strane, reakcija zajednice Čama u Albaniji je bila više nego oštra.

Pitanje Čama, albanske populacije proterane iz Grčke odmah nakon Drugog svetskog rata, pod optužbom saradnje sa Nemcima, povremeno je uzburkavala albansko - grčke odnose. Čami su odbili da prihvate kolektivnu krivicu i istovremeno insistiraju na rešavanju pitanja njihove imovine koja je ostala u Grčkoj. Njihovo Udruženje '' Čameria '', nastoji da senzibilizira domaću i međunarodnu javnost zahtevajući globalno rešenje problema posredstvom sporazuma između dve zemlje. Do sada nema nijednog slučaja da se pripadnik zajednice Čama obratio Evropskom sudu za ljudska prava da bi zatražio od grčke države vraćanje svoje imovine.

Vladini kabineti u Tirani, više zaokupljeni problemima albanskih emigranata u Grčkoj, ostavili su po strani problem Čama i u najboljem slučaju izricali su po neku polureč toliko da bi smirili Čame koji i dalje protestuju mašući tapijama kuća ostavljenih u Grčkoj pre više od pet decenija. Odsečan odgovor Simitisa ponovo je izvukao đavola iz boce i izgleda da će biti teško da se on ponovo u nju vrati.

Nervozna reakcija premijera Mete praćena još agresivnijim vokabularom od strane desne opozicije Berishe, imale su za posledicu nekoliko akata koji zvuče kao osveta od strane grčkih zvaničnika. Grčki zvaničnici koji se po pravilu ponašaju kao Evropljani u Evropi i kao Balkanci unutar Balkana odmah su obznanili javnosti priču o vozilu albanskog ministra unutrašnjih poslova Kočija, koji je na putu za Grčku zaustavljen na granici zbog toga što se pokazalo da je automobil u kojem je putovao ukraden. Ta priča je bila u tajnosti više od nedelju dana, ali nakon replika o Čameriji, ona je servirana grčkoj štampi pa čak i CNN.

Šest meseci ranije, tokom susreta u Janini sa svojim grčkim homologom, Koči je zapretio da ako grčka pogranična policija i dalje bude nastavila da cepa albanske pasoše, kao što se desilo u nekoliko slučajeva, da će albanska policija odgovoriti na isti način - cepajući grčke pasoše. Šest meseci kasnije, izgleda da su grčki policajci znali da je vozilo ministra unutrašnjih poslova ukradeno i spustili su ga na zemlju. Naravno, albanskom ministru nije ostalo ništa drugo već da zatvori usta i da pogne posramljeno glavu.

Ova priča je kasnije praćena i '' krizom vozačkih dozvola''. Hiljade albanskih emigranata i na stotine trgovaca, onemogućeni su da uđu u Grčku svojim vozilima prvih dana januara, zbog toga što su njihove međunarodne vozačke dozvole izdate od albanskih zvaničnika smatrane nevažećim od strane grčkih zvaničnika. Razlog koji se pominjao bila je činjenica što Albanija još uvek nije potpisala Konvenciju o međunarodnom transportu iz 1968. godine, već samo Konvenciju iz 1949. godine.

Šoferima koji su satima čekali u hladnim januarskim noćima zasigurno je bilo teško da poveruju da pravi razlog leži u nepostojanju potpisa na Konvenciji o transportu uz 1968. godine. Ta činjenica je bila poznata grčkim zvaničnicima više od deset godina, kao što je ona poznata i italijanskim i makedonskim, koji nisu postavljali nikakve prepreke u transportu preko njihovih zemalja. I jednostrana blokada granice izazvala je oštar odgovor u Tirani i tim povodom je ministar inostranih poslova Milo protestovao kod grčkih zvaničnika zbog ovog jednostranog i nenajavljenog akta. Granica je otvorena i vozila su počela da se kreću, ali svakako brže nego bilateralni odnosi.

Tokom čitave decenije postkomunističke tranzicije, albansko - grčki odnosi su bili okarakterisani sa brojnim cik -cak kretanjima, što reflektuje koliko balkanske intrige između dveju strana, toliko i ljubav među starim susedima koji jedan za drugim imaju potrebu.

Albanci sa sumnjom gledaju na svoje grčke susede, u prvom redu i posebno zbog njihovih veza sa Srbima. Još uvek pod emocijama rata na Kosovu nije mali broj ljudi u Albaniji koji svoj sud o susedima i ne samo o njima doživljavaju kroz kosovsku prizmu. Nemali deo albanske štampe, posebno opozicione, ima neprijateljski stav prema Grčkoj, čak govori i o grčkim planovima za kolonizaciju Albanije.

Međutim, van emocija, Albanija ima veoma veliku potrebu za južnim susedom: 400 - 500 hiljada Albanaca aktuelno radi u Grčkoj. Novac koji zarađuju i šalju u domovinu izgleda da održava u životu ne samo njihove siromašne porodice, već na nogama održava i Vlade koje se jedna za drugom u Albaniji menjaju. Tu treba tražiti i razlog, zbog čega Tirana obično ne reaguje i ne podiže glas kada se snažni i kapriciozni sused arogantno ponaša. U Atini zasigurno to znaju i kada je to potrebno ne ustučavaju se da upozore, napunivši nekoliko autobusa sa emigrantima i vrate ih nazad.

U stvari, ova priča manje - više liči na priču o mački i mišu. Aktuelno, albanski emigranti donose grčkoj isto toliko dobiti koliko i Albaniji. Oni vrše uobičajene poslove na koje su Grci sada zaboravili i sa druge strane oni su plaćeni mnogo manje nego grčki radnici. Grčka privreda je sada dosta zavisna od albanske emigracije. U Tirani to znaju i uvek kada autobusi sa emigrantima stignu na granicu, albanski zvaničnici se samo prave da su zabrinuti, pošto je jasno da će proterani nakon nekoliko dana ponovo krenuti put Grčke.

U ovoj klimi nepoverenja i uzajamnih sumnji, pragmatične vlade dveju zemalja uspele su ne bez uspeha da održe uravnotežene odnose. Obe strane su usvojile koncept prema kojem '' nasleđeni problemi iz prošlosti ne treba da postanu prepreka za današnjicu i budućnost''.

Tirani se zasigurno nisu dopali protesti na ulicama Atine protiv vazdušne kampanje NATO na Jugoslaviju, ali ipak ostala je zadovoljna činjenicom što Grčka nije iskoristila veto da bi sprečila napade. I na kraju krajeva, stav grčke Vlade tokom kampanje bio je pragmatičan i mnogo napredniji nego stav grčkog javnog mnjenja, koje je takoreći bilo homogeno u antinatoovskim osećanjima. Albanska štampa je obično bila agresivnija prema italijanskom ministru inostranih poslova Diniju, nego njegovom grčkom homologu Papandreou.

Postoje izgledi da se u Atini ne gleda sa odobravanjem sklonost koja se u Tirani zapaža, da se igra uloga prve violine u Paktu za stabilnost. Prema nekim ekspertima, Pakt za stabilnost pridaje veću važnost liniji Albanija - Makedonija - Bugarska - Turska, zemljama koje se smatraju proameričkim, i što umanjuje ulogu vertikalne linije Grčka - Makedonija - Srbija, koja se u svakom slučaju smatra problematičnom.

Sigurno, mogu se nabrojati mnogi argumenti u prilog ideje da je u interesu Grčke jedna jaka i stabilna Albanija. U prvom redu to bi zaustavilo veliki talas emigranata, koji osim pozitivnog doprinosa grčkoj privredi izazivaju ne malo socijalnih problema, posebno relativno visokim stepenom kriminala. Jedna stabilna Albanija sigurno bi bila sigurnije utočište za grčku manjinu u Albaniji, koja najvećim delom samo figurira da je registrovana u Albaniji pošto u stvari njeni pripadnici žive, rade i školuju se u Grčkoj.

Međutim, moglo bi se nabrojati i nekoliko argumenata koji ne idu u prilog ovoj ideji. Jedna jaka i stabilna Albanija bila bi manje zavisna od grčkog tržišta i mogla bi nastojati da preuzme veću ulogu za albanski faktor na Balkanu, na šta se ne gleda sa odobravanjem u Atini. Ili bi se pak otvorenije orijentisala prema Italiji na koju većina Albanaca gleda sa više simpatija nego na Grčku.

Ne može se reći da je tajna da se između Italije i Grčke odvija svojevrsno rivalstvo oko Albanije, tačnije rivalstvo oko projekata EU u Albaniji. Berisha je više preferirao Italiju nego Grčku, ali na kraju njegove vladavine odnosi sa oba suseda dostigle su nisku tačku. Nano je više preferirao Grčku, što ga je s jedne strane suočilo sa kritikama Italije i s druge Turske. Majko koji je bio na čelu vlade tokom kosovske krize, nije se obazirao ni na Italiju niti na Grčku, posvećujući se odnosima sa SAD. Meta, s druge strane, u novoj posleratnoj situaciji izgleda da je okrenuo kormilo više prema Rimu, stvarajući tako izvesna nezadovoljstva u Atini. To bi moglo delimično objasniti i poslednje dileme.

AIM Tirana

Remzi LANI