SKRIVANJE SMRTI

Epidemija gripa

AIM, PODGORICA. 26. 1. 2000.

(Od dopisnika AIM iz Beograda)

Čitavih mesec dana zdravstvene vlasti u Srbiji su najpre krile grip a potom i smrt.Tek kada je početkom januara virus gripa oborio s nogu svakog četvrtog stanovnika Srbije (obolelo gotovo dva miliona ljudi, bez podataka o stanovništvu Kosova) vlast u Srbiji je shvatila da bi stvar mogla biti ozbiljna i proglasila je epidemiju i to samo u Beogradu. Tiho i bez velike pompe saopštili su javnosti, zvaničnim saopštenjem, da je u pitanju epidemija gripa, nepominjući pritom naglo povećanu smrtnost stanovništva čak i do šezdeset odsto.

Na beogradskim grobljima, protivno verskim običajima sahranjivalo se i na Božić i svakog dana pre podne. Groblja su radila i po mrklom mraku a na sahranu se čekalo i po osam dana. Mrtvačnice su bile pune a na gradskim grobljima se obavljalo i po sedamdeset sahrana dnevno.

I dok su alarmantne vesti slične sadržine stizale i iz provincije Srbije

iz Niša, Kragujevca, Novog Sada, Užica, Valjeva, Smederevske Palanke, zaduženi za zaštitu zdravlja prosto su se utrkivali u izjavama da grip nije uzročnik smrti i da Republičkom zavodu za zaštitu zdravlja zasad nije proijavljen ni jedan slučaj smrti izazvan gripom :,, Prerano je povezati povećan broj sahrana sa epidemijom gripa i ta povezanost bi se mogla sagledati tek nakon sumiranja rezultata epidemije za šest meseci, izjavila je ovih dana dr Katarina Bukumirović iz Republičkog zavoda za zaštitu zdravlja.

Sa uveravanjima slične vrste nastavilo se i dalje uz objašnjenja da je grip rutinska stvar a na novinarska pitanja o učestalom umiranju odgovatrano je opet stručno da je ,, u pitanju opet noramalan višak smrtnosti.,,

Naravno da se smrtnost koju nose epidemije ne može osporavati. Ali smrt više od 780 Beogradjana u prvih sedamnaest dana januara i to samo u četiri gradske opštine u normalnoj zemlji zahtevala bi odgovor na pitanje gde je granica viška smrti. Ovde tog odgovora za sada nema. Nadležni se pozivaju da grip hara diljem Evrope i da je to najnormalnija pojava.

Za razliku od svetske epidemije naličje ovdašnje je monogo kompleksnije i opasnije. Postoje bar tri stvari koje nas odvajaju od sveta kome bi trebali da pripadamo:siromaštvo, život pod stalnim stresom i gotovo raspadajuće zdravstvo.

U Srbiji je već odavno bolestan i narod i zdravstvo.Epidemija je samo upozorila na raspad sistema. Kada je grip krenuo, početkom decembra, u apoterkama nije bilo lekova, čak ni najobičnijih aspirina, osim na državnoj televiziji koja je uredno saopštavala da su apoteke dobro snadbevene, dok su dežurni strušnjaci savetovali stanovništvu takodje preko malih ekrana da ne piju antibiotike, i da su jako dobri tzv.narodni lekovi, poput čaja od luka , sirćetnih obloga i tome slično.

Nije se moglo doći ni do lekara. Domovi zdravlja bili su bukvalno opsednuti pacijentima, a a Hitna pomoć nemoćna, i zbog bolesti i sama desetkovana( uglavnom nije bolja ni kad nema gripa) počela je telefonom da deli savete, umesto kućnih poseta.

Učinak proglašavanja epidemije nisu bili ispražnjeni kreveti po bolnicama, niti apoteke snadbevene lekovima, niti upozorenja o opasnosti gripa. Akcija nadležnih se svela na zabranu poseta bolnicama i produženje zimskog školskogh rasputa. Ministar zdravlja, Leposava Milićević je imala preča posla. Mogla se videti jedino na otvaranju popravljenih mostova, dok su njeni službenici, lekari uglavnom ćutali. O gripu su još i govorili, ali o smritnosti ništa.

U Srbiji se mesec dana čekalo i na rutnisku izolaciju virusa, uprkos prestižnoj, navodono u svetskim razmerama, imunološkoj ustanovi Torlak. Preduhitrila ju je laboratorija novosadskog zavoda za Zaštitu zdravlja i izolovala virus grupe A, podtipa ,,Sidnej,, Nikom naravno zbog toga nije laknulo, a pogotovu ne obolelom stanovništvu, jer ni posle toga nije bilo efekta. Po kućamam se i dalje umire od posledica gripa. Više od decenije stresnog života učinilo je svoje. Srbija je zemlja hroničnih bolesnika. Od karcinoma danas boluje 150 hiljada ljudi, a svake godine od iste bolesti oboli još 30 hiljada.U Republici ima i više od 100 hiljada registrovanih dijabetičara.u sličnim razmeramam pominju se i depresivci, srčani bolesnici, čiraši i ponovo oboleli od tuberkuloze.

Po prošlogodišnjo analizi beogradskih domova zdravlja veliki broj pacijenata prolazi kroz različita depresivna stanja:reaktivne deptresije, depresivne neuroze i depresivne psihoze.Većina obolelih je starosti izmedju 45. i 54. godina života ,dakle pripadaju radno sposobnm stanovništvu i vrlo često zbog psihičkih smetnji odlaze na bolovanja.

Beogradski lekar Vuk Stambolović je na nedavnoj tribini Medija centra upozorio da se stanovništvo Srbije nalazi u krajnjoj iscrpljenosti i da je potpuno logično da poslednja epidemija, koja bi ranijih godina bila znatno manjih razmera, postane nešto što dovodi u opasnost mnogo ljudi, što ugrožava živote i što vodi velikom broju smrtnih ishoda.

Kada smo jednu doktorku zamolili da nam nešto kaže o evidentnom padu imuniteta kod ovdašnjeg stanovništva ona nam je rekla:,, Od te priče nema ništa. Ona postaje besmislena za narod koji je gladan i živi pod stresom, u hladnim stanovima usred epidemije, koji je bez perspektive, kome su se deca razbežala po belom svetu, koji živi u sredini u kojoj se ubijaju u po bela dana i dobro zaštićeni ljudi. Kakva stručna priča o imunitetu? Mi smo bolestan narod kome je potrebna svakak vrsta pomoći,,

Raspadajući zdravstveni sistem je priča za sebe. U bolnicama, osim onih koje drži, i u medicinskim aparatima, lekovima i novcu pomaže JUL, partija na čijem je čelu supruga predsednika Miloševića nema bukvalno ničega. Pacijenti moraju da kupe sve čak i za operacije i za terapiju: od gaze, alkohola, igala, do skupih lekova kao što su citostatici. Princip otimanja od bolesnih ljudi naravno važi i za već pomenute ,,julovske,, bolnice. Manir je uveden bez ikakve transformacije zdravstva, posebnih propisa i zakona a zbog kolapsa zdravstvenog osiguranja.

Odlukama države najveći privredni sistemi i oni drugi, miljenici režima su oslobodjeni uplata doprinosa u kasu zdravstvenog osiguranja. Narod koji živi sa prosečnom platom od 80 maraka mesečno izbegava bolnice, dok ne dodje trenutak kad se više bez lekara ne može. Onda je naravno obično kasno.

Na opšte stanje iscrpljenosti, epidemija je došla kao šlag na tortu. Nadležni se očigledno nisu mnogo uzbudili. Najvljuju novi mogući talas epidemije gripa i ne saopštavaju od čega se više umire nego obično. Imaju preča posla: opstanak na vlasti. A u Srbiji je stanje redovno: pune bolnice, u apotekama nema lekova ni za grip ni za hronične bolesnike kao što ni jesenas nije bilo dovoljno vakcine protiv gripa. Na pretek ima samo bede, smrti, kriminala i mafijaških obračuna.

Branka Kaljević(AIM)