IZMEDJU ZATVORA I SLOBODE

Sudjenja

Već gotovo pet godina,od kako je Vrhovni sud Srbije poništio presudu Okružnog suda u Novom Pazaru, dvadeset četvorica optuženih u najčuvenijem sudskom procesu u Sandžaku i dalje čakaju sudjenje .

AIM, PODGORICA, 25. 1. 1999.

(Od dopisnika AIM iz Beograda)

Već 4 godine 24 žitelja Sandžaka, optuženi sada već daleke 1993. za udruživanje radi neprijateljske delatnosti i pokušaj naslinog odcepljenja dela teritorije SRJ, žive izmedju zatvora i slobode. Od kako je Vrhovni sud Strbije 25. marta 1995. godine poništio presudu Okružnog suda u Novom Pazaru ( pravne greške i kršenje Zakona o krivičnom postupku) ovi ljudi niti su oslobodjenji krivice, niti ih ko već gotovo pet godina zove na saslušanje. Tek novo sudjenje niko ne pominje. Bukvalno žive kao gradjani drugog reda: ne mogu da izvade uverenja da nisu pod krivičnom istragom, ne mogu da nadju posao niti da izadju van granica SRJ. Država kao da želi da zaboravi ili gurne pod tepih dok ne zatreba čuveni pazarski proces. Okrivljeni se i dalje nadaju da će do obnove sudjenja doći i za razliku od države nisu ništa zaboravili.

“Iako sam pušten iz zatvora ja sam u nekoj izolaciji, nemam potpunu slobodu kretanja. Doživljavam šikaniranja, ne mogu normalno da izvadim uverenja, nemam pasoš. Posao nisam izgubio ali mi ne daju da radim već primam po 200 dinara. Kako bih živeo s tom mizerijom da ne radim kao instruktor u teretani?” kaže za AIM Šefćet Gračanin.

Sve je počelo 1993. Preko brda, u Bosni, rat je bio u punom jeku, detonacije su se čule i i Sandžaku, mnogi od zvukova i osećanja preneti su u mešovitu sredinu sa bošnjačkom većinom. U Novom Pazaru je te godine javno proslavljena godišnjica iranske revolucije. Ovdašnja politička mudrost ili neukost koja u Evropi navlači bes? Sandžak je bio preplavljen knjigom “Uzroci naklonjenosti ka materijalizmu”, autora Morteze Motaharija, za koga je ajatolah Homeini '80. rekao:” Njegovim odlaskom odlazi deo mene”. Bošnjaci su tada čitali “Reviju Sandžak” glasilo partije Sulejmana Ugljanina, sa mnogo verskih tema i oštrih komentara. I kao i svi na Balkanu iživljavali neiživljeni deo sebe. Avioni VJ svakodnevno su nadletali sandžačke gradove, topovske cevi su bile uperene na Novi Pazar i kao vrhunac: otmica iz voza “Lovćen” u selu Štrpci.

Tada neprikosnovneni lider Sulejman Ugljanin je u džamiji koja se nalazi u novopazarskom naselju Hadžet okupljenim vernicima rekao: “ Istina, nemamo tenkove i topove ali imamo veoma hrabre ljude”.

Od 22. maja '93. počela su hapšenja: dvadeset ljudi iz Novog Pazara, ostali iz Sjenice i Tutina. Sulejman Ugljanin ubrzo odlazi u inostranstvo. a uhapšeni u kraljevački istražni zatvor, u samice. Organi MUP-a su kod 24-ice pronašli 52 puške i 2 pištolja. Najviše pušaka pronadjeno je kod Rifata Dupljaka, čak 29.

“Preživeli smo strašne torture u Kraljevu”, kaže danas Šefćet Gračanin, ,,Naravno, iskaze smo potpisali pod prinudom a istražni sudija Milomir Jovićević nas je saslušavao u prostorijama kraljevačkog DB-a, što nije imao pravo. Znao je da smo prebijani. Bio bih najsrećnijji da ga nikad više u životu ne sretnem, “ kaže Zekirija Hajrović, takodje jedan od učesnika u poznatom pazarskom procesu.

Advokati i rodbina uhapšenih su insistirali da se 24-ica iz Kraljeva prebace u Okružni zatvor u Novom Pazaru. Tadašnji predsednik Okružnog suda u Novom Pazaru Nuho Mehović je to uporno odbijao a jednom prilikom je rodbini 24-ice rekao da bi ih prebacili “ ali nemamo goriva”.

Kada je Šefćet Gračanin bio na ivici života i smrti uhapšeni su hitno prebačeni u novopazarski zatvor. Sve je bilo spremno za sudjenje samo nije bilo sudije. Za ovaj slučaj nije se našao sudija iz novopazarskog suda već iz kraljevačkog: Dragoje Tapušković. Sudjenje je počelo tek nakon sedam meseci od hapšenja , 31.januara 1994.i odvijalo uz jaku policijsku kontrolu, uz pretrese publike koja je htela da udje u sudnicu a mogla je ući samo najuža rodbina uz posebnu dozvolu koju je mogao izdati samo predsednik suda Nuho Mehović. “ Optuženi su na sudjenju otovreno govorili o montiranom procesu a oni koji su posedovali oružje govorili su da im je motiv bio sigurnost porodice i pojava srpskih paravojnih formacija.

,,Bila je to režirana utakmica u kojoj je ishod bio poznat, ocenjuje jedan od advokata Eko Duljević. ,,Iza optužbe za posedovanje oružja za koje su mogli biti prekršajno kažnjeni krile su se druge stvari I politički motivi. Naravno da nisu pitali otkud kod optuženih puške proizvedene u ,,Zastavi,, koje se ne mogu kupiti u slobodnoj prodaji.,,

Tužioce je zanimala mnogo više od oružja karta Sandžaka (mada na karti nije pisalo ko ju je odštampao) kao i Memorandum o autonomiji Sandžaka koje je donelo Bošnjačko nacionalno veće Sandžaka, što se opet ne može dovesti u vezu sa optcepljenjem, jer autonomija nije isto što i odvajanje teritorije.

Dan uoči izricanja presude opdbegli Ugljanin je oktobra 1994. na Islamskoj konferenciji u Džedi izjavio: ,,Uskoro pripajamo Sandžak Bosni.,, Sutradan su 24-četvorica osudjena na zatvor do jedne do šest godina. Sudija Dragomir Lelovac je šestorici odredio zatvor a ostalima odbranu sa slobode.

Ugljaninu do danas nekadašnji saborci i obožavaoci nisu oprostili ponašanje u vreme sudjenja. “Robijao sam drugom na mobu”, kaže H.A. uz opasku “jedan čovjek se obogatio od moje robije i od muke ostalih u procesu. Mislim da nas je u dosluhu sa režimom i poslao iza rešetaka. Trebali su mu zatvorenici. Po izlasku iz zatvora nije nas poznavao a nekad smo bili 'hrabri ljudi'”

Posle nekoliko meseci stiglo je poništavanje presude od strane Vrhovnog suda Srbije. Istraga je obnovljena, ali 24-icu više niko ne zove na saslušanja. I tako do danas.

Da li vlast ne zna šta da radi sa procesom za koji mnogi kažu da je naručen u političke svrhe. On se ne da izbrisati iz arhive a ponovno vraćanje 24-ice u zatvor bilo bi, kontraproduktivno za režim koji je sve karte sada bacio na manjine. Što se sudija i tužioca u ovom procesu tiče svi su napredovali. Dragomir Lelovac danas je sudija Vrhovnog suda Srbije. Mila Vujanac je od istražnog sudije postala predsednik Okružnog suda u Novom Pazaru. Milonja Kaličanin je otišao u Republičko javno tužilaštvo a na njegovo mesto je došao Salih Karišik.

Sudjenje je danas prošlost koja ne bledi samo u sećanju uhapšenih i njihovih porodica. Trenutni status 24 –ice je nezavidan s obzirom da ih je većina u finansijskim problemima zbog gubitka zaposlenja (samim tim i staža) i zbog astronomskih troškova sudjenja (dnevnica jednom advokatu je iznosila čak 1000 DM) u ono vreme galopirajuće inflacije i najžešće krize.

Momir Bulatović je u vreme predsednikovanja Crnom Gorom amnestirao 23 lica koja su u Crnoj Gori bila osudjena u sličnom procesu i oni su dobili pristojne novčane nadoknade.

“Započeti prosec se nekako mora i okončati da bi se 'pokrio' zatvor jer ova vlast neće da da novčanu odštetu niti ima argumenata da ih ponovo vrati u zatvor”, kaže advokat Mehmed Hot.

“Tragično je što su ovi ljudi dovedeni u nezavidan položaj. Već 4 godine oni ne mogu da izvade uverenja da nisu pod krivičnom istragom mada realno istraga i ne postoji. Ne mogu da nadju zaposlenje niti da izadju van granica SRJ,”reči su advokata Ramiza Crnišanina:”Politika je očigledno umešala prste u ovaj proces koji je vlast nekada sprovodila uz pompu a danas se trudi da ga zaboravi”.

Optuženi Zekirija Hajrović kaže:” Moju muku ne mogu da zaboravim, ni batine. Ne oprašam. Moja robija je moja tuga ali ne žalim, i to je život. U ovim vremenima i u ovom režimu zatvor je za ljude a položaj za neljude.”

Emin KRAS (AIM)