Centralno planiranje tržišta

Kako vladajući socijalisti zamišljaju tranziciju Srbije

Pripremajući svoj 4. Kongres srpski socijalisti vraćaju se u daleku prošlost bivših komunističkih država verujući u centralnoplanski model privrede. A da bi sve njihove vizije dobile privid modernosti, retorički su za otvorenu tržišnu privredu.

AIM, PODGORICA, 24. 1. 2000. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

“Zorica Brunclik 2000.” – novi je kompakt disk srpske folk pevačice i visokog funkcionera Jugoslovenske udružene levice koji je narezala Produkcija gramofonskih ploča Radiotelevizije Srbije (PGP RTS). Ovaj i još nekoliko CD-a slične kukumavsko-naricaljske razonode troše gotovo 90 odsto vremena namenjenog reklamama na svim televizijskim stanicama. Rame uz rame ovima su propagandni spotovi za razne vrste lutrija i kockanja, tipa “bingo”, “fonto”, “novogodišnja narodna lutrija”... Kad sluđeni potrošač više ne zna da li da kupi disk ili loz, pojavi se momak koji izlazi iz toaleta i sa uzdahom olakšanja izgovara čarobnu reč - “probavita”, što je šifra za neki domaći bućkuriš protiv probavnih problema. To je u suštini presek marketinškog pristupa domaće industrije koja se “ubi” reklamirajući svoje proizvode, a sve zarad dodvoravanja tržištu i potrošaču i (dabome) ostvarivanja – profita.

Kratka analiza reklamnih poruka na televizijskim kanalima može jedino da pokaže da se u Srbiji u suštini ništa i ne proizvodi. Pri tome, naravno, nema potrebe da se reklamiraju proizvođači hleba, mleka i zejtina jer ta roba se odlično prodaje (kad je ima u prodavnicama) i bez posebnog ubeđivanja kupaca. Marketing kao nezaobilazna aktivnost u lancu proizvodnje i potrošnje modernih tržišnih privreda, u današnjim srpskim prilikama sveden je na svoju primitivizovanu formu isključivo političke propagande prodavanja nebuloznih ideja. O prodaji roba za sada se mnogo ne razmišlja, jer u Srbiji i nema proizvoda za koje bi se proizvođači utrkivali da prodaju potrošačima. A i zašto bi kad osnovni cilj fabrika nije maksimiranje profita prodajom roba na tržištu.

Većina proizvodnih firmi shvatila je da tržište nije i još zadugo neće biti regulator ponude i potražnje, pa prema tome ni glavni izvor prihoda. Već nekoliko godina državna administracija preuzela je na sebe ulogu distributera ono malo poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, pa se tako često može čuti da je intervencijama Vlade Srbije poboljšano snabdevanje ove ili one životne namirnice. Vlada Srbije, Direkcija za obnovu zemlje, a naročito resorna (ideološka-privredno-sistemska) Komisija za pripremu 4. Kongresa Socijalističke partije Srbije najnovijim aktivnostima razbili su sve iluzije o mogućim radikalnim ekonomskim reformama i uvođenju stvarne tržišne privrede. Vladina ekonomska politika za ovu godinu i pripremna kongresna dokumenta socijalista pokazuju da se pod prikrivenom tržišnom retorikom krije najcrnja direktivna privreda kakva je u nekadašnjoj (blagopočivšoj) Jugoslaviji postojala pedesetih godina prošlog veka.

Srpska vlada, a naročito svemoćna Direkcija za obnovu zemlje sve više liče na CENTRALNI KOMITET ili na centralnoplansku komisiji čija je uloga da godinu dana unapred propisuje šta će ko od preduzeća i koliko proizvoditi, gde će se usmeravati slobodni kapital, šta će se graditi (u narednoj “petoljetki”), koliko će se ljudi zaposliti i kolika će biti kamatna stopa. Centralno-planska komisija, koja se u Srbiji istina tako ne zove, ali se njena aktivnost na to svodi, jeste i biće regulator privrednih tokova, a ne tržište. Pri tome zaista smešno zvuči neprestano upinjanje srpskog premijera Mirka Marjanovića (koji je izgleda na sebe preuzeo obavezu, ili mu je ona nametnuta, partijskog ideologa za sektor ekonomije) da neobrazovanom delu građanstva objasni kako on i njegovi socijalisti “grade sistem otvorene tržišne privrede”.

U toj “tržišnoj privredi”, na primer, Direkcija za obnovu saopštava da je za 21. vek planirala 21 projekat iz oblasti obnove zemlje, brzih pruga (opet), infrastrukture i stambene izgradnje i da će na tim poslovima 3 (tri) miliona ljudi dobiti posao. Dakle, sav slobodni kapital država će prikupiti i centralizovati na jednom mestu da bi pružila finansijsku podršku tim projektima. Srpski premijer Marjanović, koji je ujedno i predsednik Upravnog odbora pomenute Direkcije, tvrdi da će njegova vlada favorizovati one proizvodnje koje donose profit. Da li su 21 projekat Direkcije profitabilni ili se radi o velikim javnim radovima u kojima Država ne pitajući za cenu zapošljava armiju besposlenih ljudi ? Da li je, recimo, stambena izgradnja u ovakvim uslovima profitonosni biznis ? Imaju li srpski socijalisti uopšte legitimaciju da govore o profitu kad je za vreme njihove vladavine samo prošle godine “pojedeno” 200 milijardi dinara kapitala. Infrastrukturni sistemi kao što su železnica ili Elektroprivreda bili su i pre NATO bombardovanja najveći gubitaši, iako je država Srbija u njih konstantno ulivala ogroman kapital.

Osim obećanja o “podršci firmama koje ostvaruju profit”, socijalisti i njihova vlada u Srbiji morali bi prethodno da odgovore na pitanje zašto godinama favorizuju privredni sistem koji u svojoj suštini tera preduzeća u gubitke, zašto toleriše postojanje takvih preduzeća i zašto nema sistemskog mehanizma za njihovo gašenje.

Ako je, dakle, država odredila šta su joj prioriteti i javno obelodanila da će te prioritete podsticati i podržavati finansijskim, poreskim, carinskim i svim drugim olakšicama gde je onda tu mesto za slobodno preduzetništvo i ličnu inicijativu ? Već spominjani srpski premijer u pripremama za kongres socijalista obećao je da će svi “privredni subjekti” imati jednake šanse. I to na nivou retorike zvuči primamljivo. Ali, kakve će šanse, na primer, imati privatni preduzetnici koji imaju visokoprofitabilne biznise da dobiju kredit kod neke domaće banke ako je svu akumulaciju država unapred usmerila u svoje projekte za 21. vek ? Privatnom preduzetniku država ne treba da soli pamet gde će uložiti svoj novac, nego samo da stvori uslove da uloženi novac oplodi, da ga oslobodi što je moguće više poreskih davanja, da mu otvori granice za uvoz tehnologije i repromaterjala, da ga pusti da dovede stranog partnera koji se neće svakodnevno plašiti hoće li mu država oduzeti imovinu i onemogućiti da dobit transferiše van granica Srbije. Privatna inicijativa u svojoj suštini ne trpi administrativne stege i gomilu propisanih pravila ponašanja, već se prilagođava trenutnim okolnostima na tržištu i reaguje tako da ostvari što veću dobit.

U modernim ekonomijama država stvara samo okvirne uslove, a tržište je mehanizam koji preko kamatnih stopa najpreciznije određuje u koje će se privredne grane usmeravati slobodni kapital. Ni jedna vlada, na primer, ne može naterati investitore da ulože novac u komjuterski softver ako tržište ne prihvata tu vrstu robe. U debati za pripremu 4. Kongresa SPS Mirko Marjanović je obećao da će država “dobrim preduzećima obezbediti dopunsko finansiranje razvoja”. Ko je arbitar za utvrđivanje “dobrote” jedne firme ? Ako se dobra firma meri ostvarenim profitom, onda se njen uspeh kotira na berzi i svi investitori trče da slobodni kapital ulože baš u tu firmu jer će na kraju godine “ubrati” visoke dividende. Problem je, međutim u tome što u Srbiji nema berze na kojoj bi se to utvrdilo. Ako uspeh određuje Država, Vlada ili Premijer onda je ocena podložna voluntarizmu, ličnim simpatijama ili političkoj pripadnosti. Da li je, na primer, svako preduzeće “dobro” ako je njegov direktor član Socijalističke partije Srbije ili Jugoslovenske levice i u tom slučaju nije ni važno da li firma na kraju godine ima gubitak, a radnici neredovno primaju plate ? Takvih primera socijalističke prakse u Srbiji sada ima na pretek. Ali, nažalost i one druge – da se svim mogućim sredstvima, pa i državnim reketiranjem onemoguće nezavisni privatnici da slobodno razvijaju svoj biznis.

U vladinoj ekonomskoj politici za ovu godinu nije bila toliko vidljiva gadljivost prema tržišnoj privredi i kapitalizmu, koliko je taj animozitet otvoreno prisutan u pretkongresnim dokumentima socijalista. Ključni “reformator” Socijalističke partije Srbije Mirko Marjanović je u beogradskoj organizaciji socijalista izrekao parafrazu nekadašnje, ali još važeće kineske komunističke strategije – tržišne reforme u skladu sa vrednosnim sistemom srpskog naroda. Šta to konkretno znači, niko verovatno neće umeti da objasni, ali je indikativna ideja socijalista da ponovo osnivaju zemljoradničke zadruge. Za Marjanovića i njegove partijske drugove ne postoji znak jednakosti između tržišne privrede i kapitalizma, a za sve uvezene recepte (naročito sa Zapada) Marjanović kaže “da razaraju društveno tkivo, uvode divlji kapitalizam i donose tranzicionu recesiju”. Pri tome, socijalisti neće da kažu a nezavisni ekonomisti već dugo upozoravaju da je društveno-ekonomsko tkivo Srbije već odavno razoreno i da najveće “zasluge” za taj posao snose upravo vladajuća SPS.

Po svemu sudeći, srpski socijalisti vraćaju se teorijama s početka osamdesetih godina kada su nepopravljivi komunisti još verovali da se orginalnim rešenjima može zakrpiti posrnula ekonomija centralno-planske privrede. Marjanović će pokušati nešto što je već osuđeno na propast, samo je pitanje koliko će taj poznati eksperiment koštati srpsku državu i društvo. Ideja socijalista je da na sva usta i dalje hvale tržište kojeg nema, a da ekonomijom zemlje upravljaju iz jednog centra po cenu daljeg užasnog raubovanja nacionalnih resursa, kapitala i imovine. Socijalisti veoma dobro shvataju da onog trenutka kad bi tržište zaista počelo da reguliše tokove robe i novca oni ne bi imali više šta da rade u Srbiji i neumitno bi morali da prepuste vlast nekoj drugoj političkoj opciji. A dosadašnje upravljanje, bolje reći silovanje privrede, osim sigurnog finansiranja vlasti omogućava enormno lično bogaćenje pojedinaca iz vladajuće nomenklature. Možda će narednih godina u Srbiji biti više izgrađenih stanova, puteva, pruga i dalekovoda. Ali, sigurno je da će biti sve manje robe široke potrošnje i hrane. Možda ćemo narednih godina i dalje gledati reklame za novi CD Zorice Brunclik, ali u u prodavnicama sigurno neće biti zejtina, a i da ne govorimo o reklami za recimo neki novi domaći automobil. Ako neko ne veruje, neka pita Ruse koji se još sećaju predgorbačovljevskih vremena – sovjetski trudbenici kopali su milione tona rude gvožđa, lili milione tona čelika i čekali u redovima za kilo hleba. Tako je to bilo u centralnoplanskim privredama.

Miša Brkić (AIM)