Agonija “privremenih”

Slovenija i izbeglice

Akcija oko podizanja “slovenačkog sela na Kosovu” otvorila je pitanje kako su zbrinute izbeglice koje u Sloveniji tavore već godinama; iskazalo se da je njihov status daleko od standarda koji traže medjunarodne organizacije, dok nevladine organizacije optužuju Drnovšekovu administraciju da svesno protežira “permanentno privremeni” status izbeglica.

Ljubljana, 16.01.2000.

Ovdašnji mediji su celo proteklo leto upotrebili za promociju ambicioznog projekta “Slovenska vas” - Slovenačko selo, koje je prvobitno trebalo da bude smešteno u Makedoniji a potom je, u izmenjenim okolnostima, postavljeno na Kosovu. Bila je to humanitarna akcija pod nazivom “Ruka izgnanicima”, koju je vodila slovenačka nacionalna TV. Tokom prikupljanja sredstava je oko 10.000 ljudi i na desetine preduzeća u zajednički fond uplatilo 105 miliona tolara, dok je dodatnih 25 miliona tolara (ukupno dakle oko 1,3 milijona DEM) uložila slovenačka vlada. Akcija je pokrenuta još tokom vazdušnih napada NATO-a na SR Jugoslaviju, a kao cilj je navedena želja da se pomogne bar nekima od desetina hiljada izbeglica, koje su tada napuštale Kosovo. Još pre završetka akcije je tok dogadjaja krenuo u drugom pravcu, a pojavile su se nove kolone izbeglica koje su ovoga puta išle i prema Srbiji, ali to nije nimalo uticalo na scenario humanitarne kampanje.

U konačnoj fazi je u kontejnersko naselje, postavljeno na nekoliko kilometara od Djakovice, useljeno 220 kosovskih Albanaca. Porodice koje su dobile ključeve od slovenačkih kontejnera pokazale su prilikom useljenja veliku zahvalnost, iako su sa slovenačkim novinarima komunicirali preko prevodioca – zbog odluke da više ne govore srpski. Za drugu humanitarnu pomoć, namenjenu stanovnicima naselja, brine se medjunarodna katolička misija za izbeglice ICMC, dok je poslove upravljanja preuzeo UNHCR, koji je postavio upravnika i tri pripadnika osiguranja.

Povećano zanimanje za izbegličku problematiku, koje je podstakao nedavno okončan sukob na Kosovu, pokrenulo je i pitanje statusa izbeglica u Sloveniji. Čemu su državni mediji i zvanični organi do sada posvećivali mnogo manje pažnje. Stoga je slovenački Mirovni institut organizovao poseban sastanak sa predstavnicima UNHCR-a u Sloveniji i čelnicima vladinog Ureda za priseljavanje i izbeglice, kako bi se saznala sudbina oko 35.000 ljudi koji su u Sloveniju izbegli tokom sukoba na području bivše Jugoslavije. Oko 15.000 izbeglica vratilo se u domovinu, oko 10.000 je napustilo Sloveniju i otišlo u treće države, oko 4.000 zainteresovanih je steklo status stranca a svega 330 duša je dobilo papire sa slovenačkim državljanstvom. Ostala je još grupa od 3.126 izbeglica iz Bosne, koja ima najveće probleme sa regulisanjem statusa, a istu muku muči i 1.350 izbeglica sa Kosova. Predstavnici nevladinih organizacija (Zavod za otvoreno društvo, Mirovni institut, Slovenačka filantropija, Kulturno-umetničko društvo France Prešeren, Helsinški komitet Slovenije i Gea 2000) već nekoliko godina bezuspešno upozoravaju na nesredjen status ovih izbeglica.

Zvaničnici Ministarstva unutrašnjih poslova uopšte ne kriju činjenicu da slovenačko zakonodavstvo uistinu ne priznaje činjenicu da su ti ljudi prognani zbog svojih političkih uverenja odnosno verske i nacionalne pripadnosti. Da paradoks bude veći, domaći organi su čak i tokom rata na Kosovu (i akcije “Ruka prognanicima”) tvrdili u svojim spisima da tu nema nikakvog proganjanja albanskog stanovništva. Uprkos izjavama "raseljenih osoba" da im je život u opasnosti ukoliko se vrate na Kosovo, policija je u svojim odlukama zaključila da "to nije dovoljan razlog za strah", te da se u tim slučajevima "ne radi o proganjanju".

Odnos Ljubljane prema izbeglicama sa područja bivše Jugoslavije je zapravo sličan onome što se dešava u drugim državama, što znači da Ljubljana ni izbeglicama iz Bosne nikada nije priznala "status izbeglice" onako kako je to definisano medjunarodnom Konvencijom o statusu izbeglica iz 1951. godine. U skladu sa Konvencijom izbeglice bi imale široka prava - od besplatnog školovanja pa do prava na zaposlenje... Što država ne želi.

Zbog toga su izbeglice iz Bosne – uprkos Zakonu o privremenom utočištu, Zakonu o strancima i nedavno usvojenom Zakonu o azilu - u Sloveniji živele u nekakvom pravnom vakuumu, praktično bez ikakvog statusa, sa izuzetkom onih koji su registrovani u Crvenom krstu kao izbeglice iz Bosne; mada je i njima status priznat de facto, ali u ograničenom obimu. Ukupno 35.000 izbeglica je od 1992. godine naovamo "uživalo pravo" da u Sloveniji ne bude proganjano, da ima hranu i krov nad glavom, dok je mladjoj deci omogućeno pohadjanje osnovne škole, uz (bar) osnovnu zdravstvenu zaštitu.

Ne pridržavanje važećih međunarodnih konvencija otvorilo je, uprkos naporima vlasti, mnoštvo problema - od ograničavanja slobode kretanja, osporavanja prava na legalan rad, pa do najbanalnijih, ali utoliko životnijih "teškoća", kada izbeglice nisu mogle da polažu vozački ispit, pošto im slovenačka država nije priznavala adresu u izbegličkom centru kao mesto privremenog boravka; što je apsurd, koji ni do dana današnjeg nije otklonjen. Drugi problem je zakonodavstvo. U Sloveniji je sve do prošle godine važio stari (jugoslovenski) zakon o postupku prilikom traženja azila, koji je izbeglicama nalagao da moraju u roku od svega tri dana da ulože molbu za azil! Naravno da begunci iz ratom zahvaćenih žarišta nisu pojma imali o ovako važnom detalju (kratkom roku) za uredjenje svog statusa po prelasku slovenačke granice, zbog čega je najveći deo izbeglica propustio šansu da zatraži azil u Sloveniji.

O raskoraku izmedju teorije i prakse dovoljno govori podatak da je Slovenija u poslednjih devet godina priznala status azilanta samo trojici izbeglica, čime im je priznala i prava koja im po medjunarodnim konvencijama pripadaju. Sve ostale izbeglice nisu bile te sreće i zato se svakodnevno suočavaju sa nizom problema; njihovo pravo na rad ograničeno je na osam sati nedeljno, nemaju slobodu kretanja, pravo glasa, pristup školskim ustanovama... Novčana pomoć je neredovna; oni koji su dobili odluku o statusu privremenog izbeglice avgusta i septembra nisu primili novčanu pomoč (oko 100 DEM na pojedinca) do kraja godine – a ne smeju ni da rade. Ujedno se vreme koje su proveli u Sloveniji ne računa kao privremeni boravak na osnovu čega bi kasnije mogli da traže status stranca. Sve to se prilično razlikuje od modela u zapadnoj Evropi. U Danskoj, Švedskoj i drugim državama izbeglice imaju pravo da posle odredjenog broja godina traže državljanstvo. U agenciji Gea 2000 kritikuju i odsutnost integracijskih programa. Kao pozitivan primer navode Bugarsku, koja je razvila dva modela integracije; izbeglica može da bira hoće li da živi u gradu ili na selu; ukoliko se odluči za grad, dobija novčanu pomoć i stan za tri meseca. Ako se odluči za život na selu, pomoć prima godinu dana.

Da je država mnoge slučajeve rešavala na pogrešan način, vidi se i iz primera prvo oduzetog, pa opet dodeljenog statusa stalnog boravka mnogim strancima, nekadašnjim gradjanima SFRJ, kojima su državni organi 1991. godine (ukoliko nisu zatražili slovenačko državljanstvo) poništili njihove dokumente i izbrisali ih iz državnih registara stalno prijavljenih gradjana Slovenije. Posle kritika iz Brisela i Strazbura slovenački parlament bio je prisiljen da prihvati poseban zakon kojim se sada ispravljaju nepravde. MUP Slovenije je do sada dobio 11.000 zahteva za uredjenje stalnog boravka. O opravdanosti zahteva najbolje govori podatak da je do sada donešeno 1.500 pozitivnih odluka i samo tri negativne. Ostale molbe će biti rešene do kraja maja 2.000-te godine.

Sve to je žalostan dokaz da priče o velikoj humanosti i TV spektakli u povodu prikupljanja novca za prognanike “koje su negde tamo daleko” imaju dve strane medalje. Nema sumnje da treba pohvaliti one koji su uz veliku medijsku pompu pomogli Albancima sa Kosova. Ono što smeta jeste velika doza samoreklamerstva i duplih standarda onih koji u Sloveniji – bilo da se radi o izbeglicama sa Kosova, kršenju ljudskih prava na Tibetu, televizijskim akcijama raznoraznih “ambasadora UNICEF-a” - vole da paradiraju u svetlu reflektora, hvaleći vlastitu filantropiju, a ne žele da vide kršenja ljudskih prava koja se dogadjaju svakodnevno, ispred njihovog nosa. Lepo je da se pomoglo grupi od 220 kosovskih Albanaca. Medjutim, bilo bi još bolje da se nije zaboravilo na neregulisan status 5.000 izbeglica, koji žive u Sloveniji.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)