Zloduh zakona

Novinarstvo u Srbiji

Udarnički rad sudija za prekršaje, drakonske kazne i gušenje nezavisnih novina, Srbiju na kraju dvadesetog veka uvode u još nezamislivu medijsku budućnost

AIM, PODGORICA, 14. 1. 2000 (Od dopisnika AIM iz Beograda

Vlasnici, urednici, novinari u Srbiji – ali i svi drugi učesnici u proizvodnji novina, od štamparija do kolportera – teško da se mogu radovati sa najvišeg mesta najavljenom načinu ulaska u 2000. godinu. U novogodišnjem obraćanju gradjanima Jugoslavije putem intervjua u dnevnom listu Politika predsednik SR Slobodan Milošević je, izrekao novu pretnju nezavisnim medijima: "U Jugoslaviji, pre svega u Srbiji, postoji apsolutna sloboda u delovanju svih sredstava informisanja", a ključna zasluga za tako izuzetno stanje po oceni predsednika pripada Zakonu o javnom informisanju Srbije čija je primena, doduše, dodao je predsednik SR Jugoslavije, "u poslednje vreme dosta slaba i praksa je dosta blizu stanja medijske neodgovornosti u kome smo bili u prethodnih desetak godina".

Već prvih dana nove godine raznorazni tužioci, pojedinci, organizacije a prvi put i novinske kuće postarali su se da isprave zastoj u primeni Zakona o kome je govorio predsednik, i sa novim tužbama protiv medija se krenulo odmah posle praznika. Kažnjene su ne prvi put Kikindske novine, dok je protiv dnevnog lista Danas tužbu podneo niko drugi nego državna novinska agencija Tajug, samo zato što je Danas objavio pismo grupe nezadovoljnih novinara ove agencije.

Tako se najavljena igranka države sa nezavisnim medijima nastavlja, baš onako kako je najavio predsednik. Još oštrije i temeljitije. U isčekivanju novih kazni osiromašeni štampani mediji zarad preživljavanja smanjuju ionako mizerne novinarske plate, tiraže i broj strana.

Uz gušenje i gašenje medija, zatvaranje nepodobnih radio i televizijskih stanica i novinara, vlast je, primenjujući Zakon o javnom informisanju od oktobra 1998. godine od medija u imovini i novcu naplatila oko 3,6 miliona maraka. To nije mala para ni za države ekonomski mnogo jače od Srbije – ako zanemarimo to što u demokratskim državama izvršna vlast niti može, niti donosi zakone kojima sebi dodeljuje neograničena ovlašćenja.

Podsećanja radi, Zakon o javnom informisanju donet je – po skraćenom postupku, bez javne i skupštinske rasprave – krajem oktobra 1998. godine, tako što je nešto ranije objavljena vladina uredba o javnom informisanju u uslovima ratne opasnosti praktično prekrštena u zakon. Njime su sva ovlašćenja preneta na prekršajne organe, tj. činovništvo koje postavlja i razrešava vlada. Postupak donošenja odluke skraćen je na 24 sata od trenutka podnošenja prijave, kao i vreme za naplatu izrečene kazne, odnosno zaplenu imovine kažnjene redakcije, vlasnika ili urednika. Prvi su stradali Evropljanin i Dnevni telegraf a potom i njihov vlasnik Slavko Ćuruvija.

Slučaj prekršajnog kažnjavanja bez presedana dogodio se krajem prošlog decembra novinama "Vranjskim", koje su osuđene – po prijavi Vojske Jugoslavije, odnosno vojne pošte u Nišu – zbog objavljivanja izveštaja Helsinškog odbora za ljudska prava Srbije o stanju na Kosovu. Prekršajni organ rešio je ne samo da je time učinjeno delo podrivanja ustavnog uređenja zemlje, izazivanje rasne, nacionalne i verske netrpeljivosti, nego je – izričući kaznu – izrazio i svoje zaprepašćenje što su se "Vranjske" u odbrani pozvale na svedočenje dvojice – Albanaca. Ovi gradjani su izjavili da objavljivanje pomenutog izveštaja o umešanosti vojske u etničko čišćenje na Kosovu, nije kod njih izazvalo osećanja verske netrpeljivosti ni mržnje. Uz praksu da se prekršajno kažnjavaju osumnjičeni za najteža krivična dela, u Srbiji neće biti čudo ni ako mandatne kazne za pogrešno parkiranje ili narušavanje popodnevnog odmora građana uskoro bude izricao – Ustavni sud. Slučaj Vranjskih bi mogao značiti i najavu oštrijeg obračuna sa medijima u Srbiji.

Prema podacima redakcije nedeljnika Vreme koja je boreći se protiv kratkog pamćenja javnosti – na koje računa i podstiče je vlast – krajem

1. pokrenuo akciju za izbor presude godine po Zakonu o informisanju, izrečeno je pedesetak kazni. Precizan broj suđenja i rešenja nije bilo moguće utvrditi zbog svakodnevno pokretanih postupaka, najavljenih ili podnetih prijava. Samo protiv privatne štamparije "ABC Glas" podneto je gotovo pedeset prijava – sve zbog štampanja biltena građanskog protesta koje od septembra vodi koalicija Savez za promene – dok je samo tokom jednonedeljnog decembarskog rada žirija izrečeno osam rešenja o kažnjavanju štamparije, čija je ukupna vrednost premašila tri miliona dinara (više od 500.000 maraka, po zvaničnom kursu).

Po oceni žirija Vremena tužnu titulu su poneli svi kažnjeni ili oslobođeni mediji, redakcije, urednici, novinari, saradnici i davaoci usluga štampanja, emitovanja, distribucije i prodaje. Kao posebno karakteristični slučajevi izdvojeni su Evropljanin, dnevnici Blic i Danas, televizija Studio B i Vranjske.

Zoran Ivošević – sudija Vrhovnog suda Srbije koji je krajem decembra I sam razrešen dužnosti, neustavnom odlukom vlade – kaže da se povodom Zakona o informisanju i njegove primene može govoriti samo o ukidanju podele vlasti kao očiglednoj nameri režima: ,, U velikom broju slučajeva prijave podnose državni organi – ministarstva, potpredsednici, ministri i članovi vlade – pri čemu prijave podnose službenicima koje sami postavljaju i razrešavaju. Prekršajni organ je deo sistema vlasti, a ne sud, tako da su žrtva zakona o informisanju ne samo mediji, nego i sudovi čija je ustavna obaveza zaštita slobode govora. Zbog toga se ne može govoriti o suđenju, ni o sudu, ni o presudama, jer je reč o odlukama donetim u zatvorenom krugu izvršne vlasti ,,

I selektivna primena zakona takođe ukazuje na stvarne ciljeve beogradskog režima. Tako je na primer, u okviru kampanje protiv bivšeg načelnika generalštaba VJ Momčila Perišića, "Politika" u decembru objavila intervju sa komandantom Treće armije, generalom Nebojšom Pavkovićem, posle NATO bombradovanja uspešno instrumentalizovanom u kampanji učvršćivanja uzdrmane Miloševićeve vlasti. Perišićev odgovor na standardnu i tipičnu seriju optužbi za izdaju, saradnju sa neprijateljem i plaćeništvo "Politika" je odbila da objavi, a prekršajni sudija je – dakako, pozivajući se na zakon – "Politiku" oslobodio obaveze da odgovor objavi.

Novogodišnji intervju Slobodana Miloševića otvorio je oči i poslednjim preživelim optimistima, odnosno njihovoj nadi da će se vlasti umoriti od sopstvene bezobzirnosti. Kontrola medija bila je i ostala jedan od retkih nepromenjenih principa Miloševićevog režima; otuda je srpskom novinarstvu mogućno predviđati samo mračnu budućnost. Prethodnih godina đonom je "zaveden red" u oblasti elektronskih medija, da bi poslednjih meseci vlast spala na nivo ometanja lokalnih televizijskih i radio stanica koje ne drži pod kontrolom. Udar na nezavisne štampane medije očigledno je zamišljen i vođen zbog činjenice da su oni po prvi put nadmašili tiraž i uticaj provladinih i režimskih novina, ili bar predsatvljaju ozbiljnu konkurenciju čak i na strogo kontrolisanom tržištu štampe. Čak i lokalni listovi za koje se do juče nije baš mnogo znalo, postaju pretnja državi u toj meri da je i njih stavila pod udar Zakona. S obzirom na izbore koji predstoje u 2000. godini, finansijski udar na nezavisne medije samo će se pojačavati. U najgoroj varijanti, u Srbiji se uskoro može očekivati ono što piše na jednom od mnogobrojnih beogradskih grafita: ,, Nemamo novine, imamo zidove.,,

Aleksandar Ćirić (AIM)